Sta znamo o Milutinu Milankovicu ?

Portret u ulju , slikar : Paja Jovanovic
Original se nalazi kod Milankovicevog sina Vasilija u Australiji
Paja Jovanovic je u desnom uglu ispisao : Profesoru Milutinu Milankovicu prijateljska uspomena od Paje Jovanovica

Znamo li ko je i sta je tako znacajno ucinio da je danas poznat i priznat u celom svetu ? Mnogi ce reci : Zao nam je zaista ne znamo mnogo , ili tacnije , ne znamo nista.

Mi zelimo da bar malo izmenimo tu zalosnu cinjenicu , jer je Milutin Milankovic mnogo ucinio za srpski narod. Milankovica ne smemo da zaboravimo. O njemu treba da pricamo sa istim ponosom sa kojim izgovaramo imena Nikole Tesle , Mihaila Pupina , Dositeja ili Josifa Pancica. On nas je sigurno toliko zaduzio.

Milutin Milankovic je iz Dalja. Rodjen je na desnoj obali Dunava u blizini Osijeka , 28. maja 1879.godine.
Milutin Milankovic je bio nemacki djak . Studirao je na Tehnickoj velikoj skoli u Becu od 1896-1902 , gde je i doktorirao 1904. godine. Posebno plodne naucne kontakte Milankovic je ostvario sa tvorcem teorije horizontalnih kretanja kontinenata - Alfredom Vegenerom.
1905. godine Milankovic pocinje radni vek kao inzenjer u gradjevinskoj firmi barona Pitela. U naredne cetiri godine gradio je mostove , brane i vijaakvadukte. 1909.godine on postaje vanredni profesor za predmete : nebeska mehanika , racionalna mehanika i teorijska fizika na Beogradskom univerzitetu. Kao rezervni oficir ucestvovao je u Prvom balkanskom ratu protiv Turske oslobadjajuci svoju vekovima porobljenu zemlju. 1914. godine Milankovica u rodnom gradu Dalju zatice Prvi svetski rat. Dalj je tada bio na teritoriji Austro-Ugarske , te Milankovic biva zarobljen , a zatim interniran u koncentracioni logor u Nezideru. Na urgenciju njegovog profesora Cubera , prebacuju ga u Budimpestu , gde on neumorno radi u biblioteci madjarske Akademije nauka i nadoknadjuje izgubljene godine.
1917. godine Milankoviceva knjiga " Matematicki osnovi nauke o kosmickom zracenju " izdata je na nemackom , a 1920. godine na francuskom jeziku.
Poslednja tri meseca 1922. godine , Milankovic je intenzivno radio kako bi poslao rezultate svoje teorije za delo Vegenera i Kepena.
Naredne godine otisao je u Carigrad na kongres pravoslavnih crkava , gde iznosi predlog kalendara kojim bi trbalo zameniti julijanski , ali koji ni dan danas nije u upotrebi. Naime , predlog je prihvacen ali je zbog jednog incidenta kongres prekinut i sav trud je bacen u vodu.
1924. godine , Milankovic putuje u Insbruk na kongres prirodnjaka i lekara gde je trebao da se sretne sa Vegenerom. Na tom kongresu Vegener je uzdigao Milankovica i prepisao mu sve zasluge. Od tog vremena sirila se saradnja sa Vegenerom i Kepenom.
1927. godine , Milankovic potpisuje ugovor za prirucnik za klimatologiju koji treba da uradi Kepen.
U narednih par godina radio je svasta : pisao je knjigu " Kroz vasionu i vekove" , obilazio biblioteke , muzeje i pozorista.
1930. godine , krece Vegenerova ekspedicija na Grenland u kojoj on umire od hladnoce. Posle ove tragedije Milankovic je nastavo rad na " Prirucniku za geofiziku " koji je predlozio Gutenberg.
Milankovic je knjigu " Kanon osuncavanja " pisao dve godine, a stampanje je zavrseno 2.aprila 1941. godine , dakle dva dana pre bombardovanja Beograda. Ratovi ga nisu zaobilazili. Preziveo je tri , iako kao covek bezgranicno posvecen nauci , nije zeleo ni jedan , nigde na Zemljinoj lopti. Kada je Jugoslavija 1941. godine okupirana on je vec imao 62 godine. Posto oruzju nije bio vican ni kao mladic , a kamoli u tim godinama , on je ostao u Beogradu sa svojom naukom i knjigama , ali je morao platiti danak okupaciji.
Najpre je platio svojim "Kanonom osuncavanja" , ali kada je 6.aprila 1941. godine srusena stamparija i 10 od ukupno 82 tabaka bilo je unisteno , tako da su unisteni delovi dostampani na zuckastoj hartiji.
Sledeci gubitak bio je mnogo tezi. Jedan od Milankovicevih najboljih prijatelja i dugogodisnji saradnik Mika Alas odveden je u zarobljenistvo. Mika se sredinom 1941. godine vratio iz zarobljenistva , ali je vec 1943. godine i umro. Vec 1946. godine u saradnji sa Jelenkom Mihajlovicem , zavrsio je biografsku knjigu "Mika Alas".
Milankovic je imao sina Vasilija , koji je odmah po zavrsetku rata otisao u Australiju. Ovaj potez Milankovic nije odobravao i zato je Vasilije ceo zivot ziveo u senci. Tek 1995. godine shvatio je da je bezanje uzaludno i napisao je knjigu o svome ocu i sebi priznao da je imao velikog roditelja.

Milutin Milankovic umro je 1958. godine. Po zelji Milankoviceve sestre bliznakinje Milene , njegovi posmrtni ostatci preneseni su iz Beograda u Dalj u porodicnu grobnicu Milankovica.
Posle njegove smrti godinama je pisano o njemu i konacno je ovencan slavom.

U Beogradu , u ulici Ljube Stojanovica br. 9 stoji kuca Milutina Milankovica i na njoj spomen-ploca. Spomen-ploca je postavljena 1979. godine na stogodisnjicu rodjenja velikana.